Испуњен и срећан живот чине складни односи са другима. Један од начина да превазиђемо усмереност на себе, проширимо своје границе и да се истински повежемо са другима је емпатија.
О овој теми се све више говори и 21. век би требало да буде Доба емпатије да би се човечанство побољшало и опстало.
Колико сте вешти у препознавању туђих осећања? Да ли сте често заинтересовани да саслушате, разумете друге особе? Умете ли да прочитате невербалну поруку коју вам блиска особа шаље? Имате ли жељу да другима помогнете и тражите ли начин како да то остварите? Да ли се често уживите у осећања неког кога волите, толико да та осећања постану ваша? Да ли потребе других стављате испред својих потреба?
„Емпатијско разумевање осећања других је базична способност човека, попут његових чула вида, слуха, додира, укуса и мириса.”
Психоаналитичар Хајнц Кохут
Веома важна вештина емоционалне интелигенције је емпатија. Израз је настао од грчких речи Em (у) и pathos (осећање) и најбољи превод је уживљавање.
Емпатија је способност да животне ситуације посматрамо очима друге особе, да разумемо њена осећања и да то разумевање буде водиља нашем понашању. То је и способност доживљавања осећања друге особе као да су наша сопствена. У основи емпатије је способност и спремност да „уђемо у свет друге особе” и тако разумемо њене проблеме и поступке. Емпатија није слепа сентименталност, симпатија, саосећање. Улазећи у свет друге особе не губи се сопствени идентитет, односно постоји јасна граница између ЈА и ТИ. Ми „чујемо” осећања друге особе, њене жеље и бриге и тражимо пут до ње, али и начин како да јој помогнемо. Емпатски став подразумева присутност у комуникацији са другом особом, отвореност и однос без процењивања, стрпљивост, заинтересованост за саговорника и поверење.
Емпатија није сажаљење према неком у смислу „много ми је жао што патиш”. Она представља дељење осећања са неким – „осећам твоје разочарење”. Емпатија је и уздржавање од критике и оптуживања и уместо „нема разлога за тугу, бригу и љутњу”, реците „видим да си тужан, забринут. Уместо „да сам на твом месту ја бих…”, треба рећи „желим да разумем како је на твом месту, како ситуација изгледа из твог угла гледања”.
Слушање главом и срцем
„Не чини другима оно што би волео да они чине теби – може бити да имате потпуно различит укус.”
Џорџ Бернард Шо
Емпатични људи врло пажљиво слушају друге, чине све како би докучили њихова емоционална стања и потребе, без обзира да ли је у питању пријатељ који болује од неизлечиве болести или партнер изнервиран неким нашим понашањем. Међутим, слушање није довољно. Потребна је и отвореност у комуникацији, а она укључује рањивост. Уклањање маски које носимо, откривање својих осећања некоме је услов за стварање снажне емпатске везе. Осим речима, људи своје емоције исказују и невербалним знацима. Способност да се ишчитавају неизговорене речи јесте кључ за предосећање туђих емоција: тон у гласу, нервозни покрети, израз лица. Као што су речи „вид” рационалног ума, тако су невербални знаци поруке емоционалног мозга.
Ако речи одређене особе нису у сагласности са тоном њеног гласа, покретима или другим невербалним знацима, емоционална истина је у томе како је то неко рекао, а не шта је рекао. Пример: ваша пријатељица се поверава о болном разводу и тешком постразводном периоду. Њен муж се заљубио у млађу жену са посла и отишао да живи са њом. После неколико месеци она изјављује да је задовољна, да јој самосталност одговара и да је срећна што је сама. Каже: Једноставно на њега више не мислим. Није ми више до њега стало. Чим је то изговорила, очи су јој се напуниле сузама. Тај тренутак плачних очију није остао непремећен и значи да је она још увек тужна.
Корени емпатије
и моралности
Психолози који се баве развојем детета наводе да су зачеци емпатије одмах после рођења. Од првог дана бебе се узнемире када чују да друге бебе плачу. Неколико месеци после рођења деца плачу чим виде сузе другог детета. До прве године живота почињу да схватају да туђи бол није и њихов, али показују саосећајност за другу децу. Низ истраживања показују да се емпатска брига развија под утицајем васпитања. Деца су више емпатична ако им се указује пажња на нерасположење које је изазвано дечијим лошем понашањем. „Види како си је растужила” је исправније него „Ти си безобразна”. Опонашајући оно што виде деца развијају низ емпатичних реакција, посебно како помоћи другима у невољи. Истраживач Мартин Хофман се бавио емпатијом и тврдио је да корене моралности треба тражити у емпатији, јер она представља саучествовање са могућим жртвама, неким ком пати, ко је у опасности или невољи. Хофман прати природни развој емпатије од детињства па надаље.
Као што је речено, са годину дана дете је тужно када види друго дете да је пало. После прве године живота, деца покушавају да умире дете које је повређено, нудећи му играчку. У позном детињству се јавља зрелији облик емпатије јер су деца у стању да разумеју шта је патња изазвана одређеном ситуацијом и да спознају да туђе стање или животни проблеми могу бити узрок патње. У овом узрасту деца могу да осете невољу целе групе, као што је сиромаштво, угњетавање, одбацивање. У адолесценцији овако разумевање може да потхрани моралне ставове, који теже да отклоне несрећу и неправду. Емпатија се може гајити и на колективном нивоу уколико бисмо нове генерације подучавали како да је негују. Таква идеја је у основи пионирског пројекта „Корени емпатије” у Канади, који је постао најефективнији програм за подучавање емпатије. Он обухвата јединствени наставни план у чијем центру су сасвим мала деца чији се развој пратио током времена у сврху развијања емоционалне интелигенције. Резултати показују да је овим програмом смањена стопа вршњачког насиља, уз истовремено повећање академских достигнућа код деце обухваћене програмом.
Наставиће се